Nova knjiga proze i kratkih priča Retorika tišine - Lorena Vojtić

2020-07-29

Iz tiska izlazi nova zbirka proze i kratkih priča, koju je napisala Lorena Vojtić, Retorika tišine. Peta je to knjiga po redu, a mi joj čestitamo na uspjehu.

Prozno ostvarenje Lorene Vojtić u najopštijoj meri prevazilazi granice fizičkog i telesnog, stvarajući novi oblik nove emocije, koju vešto, u slobodnom stihu pretače u reči. Autorka vrlo vešto i nadasve voksbularskom igrom opisuje okršaj sopstvene unutrašnjosti, u kojem se svi možemo pronaći i shvatiti da smo tragali baš za takvim deskripcijama, shvatiti da njena proza piše ne samo nju , već i sve nas. Proza ove mlade i nadasve talentovane mlade pesnikinje i prozaistkinje mogla bi biti predmet o kojem bi dugo raspravljao kakav simpozijum najimpozantnijih filozofa, psihologa, režisera ... Veoma stručna i vešta u igri kontrasta ("Zlatna hrđa") autorka smatra da je prikrivanje sebe najveći greh. Smatra da ukoliko nema sebe, ne može u potpunosti imati nikog drugog. U svojoj prozi, Lorena nalazi sebe, rađa sebe, gradi sebe, pokušavajući samoj sebi da objasni ko ona zapravo jeste. A postoji li veći neprijatelj od sopstvenog ogledala? Ona to savršeno razume i pokušava pronaći pravi način da svoja emotivna očekivanja pomiri sa njihovim ne uvek uspešnim ostvarenjima.

Lorenine reči su teške. Nad njima čovek ne može zastati samo jednom, ne može ih pročitati usput. Jer ona nikad ne stvara usput, jer je stvaranje njen put. Pre bih rekla, Lorena živi usput, dok stvara. Konstrukcije njenih proznih izražavanja veoma su kompleksne, slojevite, višeznačne. Njene reči su krik, upozorenje ( "Čuvajte se robota današnje generacije"), pouka (" Nije mrtav samo onaj kojeg nema") i sve su prožete nezaobilaznim pesničkim prokletstvom : melanholijom i pesimizmom. Ona je u ova dva pojma našla svoje utočište, svoje opravdanje, svoju slabost i snagu. Ona je svesna svojih unutrašnjih titanskih borbi i koliko god mislila da ne drži konce u rukama, pesnikinja pobeđuje, jer uspeva da ukroti svoje emocije, postavljajući ih u zidove proznog teksta.

Pesnikinja u sopstvenoj prozi kao nemi posmatrač opisuje čak i sopstvenu smrt, na način na koji bi čovek poželeo da istu upozna. Ona vantelesno opisuje sebe kako "lomi sablasne dvadeset i dve godine apsurda" i "briše ispucale suze". Bol i čemer naše pesnikinje su stari, tačnije rečeno gotički opipljivi pojmovi. Autorka ne živi sad i danas. Ona je uplašeno dete prastarih vremena zarobljena u telu vremena kojem ne pripada i pokušavajući da ga shvati i da mu se prilagodi, javlja joj se strah od gubitka same sebe. Negde između sadašnjosti i njene stvarnosti njena je emotivna granica , granica pucanja i bola. Upravo na ravnoteži ta dva elementa Lorena svoj bol pretvara u prelepi prozni feniks i na taj način dokazuje svoje postojanje.

I za kraj, poruka koju ona šalje svakom, ali naročito samoj sebi jeste i njena poslednja rečenica u ovom kompleksnom proznom kolažu: "Stvarajte, kreirajte, usavršavajte sami sebe, jer to je jedino što nam preostaje, zar ne?" Tako je, Lorena. Ti si na vreme to shvatila i svojim stvaralaštvom već odavno nadživela sopstveni životni vek.

Recenziju napisala: Nađa Đoković