Odlomak iz romana "Slasna polja" - Nemanja Milićević - SRCE IMA SVOJE RAZLOGE

2019-04-18

Mladi pisac iz Srbije Nemanja Milićević, njegove autorsko tekstove volimo čitati s razlogom. Hirurški rez autor je napravio stavljajući našeg junaka na cestu. Takozvano svojevrsno putovanje koje svaka mlada osoba obavi prije nego što "odraste" i stupi u svijet ozbiljnih ljudi. Mladić ima jednu tačku a to je bijeg, sredstvo je jedno auto, a cesta je vektor koji ima iznos, smjer i orentaciju. Sem što u našem slučaju to nije putovanje već rekapitulacija stvaranja sistemske vrijednosti upakovana u šuškavi papir zvani realnost. - PiK

Odlomak SRCE IMA SVOJE RAZLOGE 

 Sa balkona sobe koju je iznajmio posle drugog i konačnog rastanka sa njima, pogled mu je padao na sliku velikog grada razvučenog u svim pravcima. Pošto u apartmanu poznatog broja nije mogao podneti samoću, zatražio je bilo kakav prostor na najvišem spratu iste zgrade. Ostaci vrelog dana su klizili ka mladoj noći, ali se još uvek videlo, iako su ulice već bile obasjane bezbrojnim sijalicama čija se svetlost jedva probijala kroz oblake prašine pustinjskog vetra. U daljini se protezao zeleni pojas planinskih venaca. Oni behu prekriveni tankim plaštom ispletenim od crvenih snopova sunca u poniranju. Sa tih vrhova su dopirali obrisi svežije klime, gotovo neprimetni na ugrejanom asfaltu. Uzanim prostorom sa kojeg je osmatrao vladala je tišina prelomljena oslabljenom bukom dvadeset spratova udaljenih vozila i fijukanjem vetra. Nalazio se središtu dešavanja, ali izopšten telom i duhom, visoko iznad ostalih. Takvo okruženje mu je oslobodilo čula i omogućilo trezvenije razmišljanje. Jasna optička granica, međuprostor, između udaljenog prirodnog pojasa i urbanog ludila iznad kojeg se nalazio, pomogla mu je da povuče i jasnu liniju između skorašnjih događaja i kasnije nastale praznine. Vizuelni kontrast je delovao poput inspiracije na posmatrača i pomogao mu da analizira iskustva kroz koja je prošao od momenta napuštanja starog života. Davno je izgradio naviku, izraslu iz iskrenosti prema sebi, da svaku situaciju koja ga je zbog nečega dotakla i uskomešala osećanja, po proteku nekog vremena, analizira do najsitnijeg detalja i utvrdi svoju i tuđu ulogu i doprinos. To je često bivalo veoma zamorno, ali nije mogao da se odupre toj potrebi, kao i sada. Suočavao se sa sećanjima, ali je pažnju usmerio ka najsvežijim dešavanjima, pa se mislima vratio nekoliko noći i svitanja unazad...u veče kockarske sreće.   

Vratile su se u dvadesetsedmicu nedugo nakon njegovog dolaska i isprva se nisu usuđivale da priđu i ostvare kontakt, a onda je plavuša odlučila da odbaci nepotrebnu bojažljivost. Probudila ga je šaputanjem na uvo i nežnim prevlačenjem vrhova prstiju preko lica, što je kod muškarca izmamilo osmeh i neka uobičajena pitanja na početku. Odmah je upitala za novac na stolu, ali usputno i bez pravog interesovanja, kao da je time samo želela da povrati direktnost koju su imali. Druga je uvijena kao mačka raspoloženo mahala sa fotelje pored prozora. Još u bunilu od prekinutog sna, pomisli da nije bio potreban kockarski uspeh da bi povratio njihovo poštovanje, jer su bile maksimalno pozitivne i druželjubive. Stekao utisak da su ostavile svoje dostojanstvo ispred vrata, pošto mu se činilo neuobičajenim da ne spominju uvredu koju im je uputio. Izgledalo mu je da je nepristojnost u vidu brutalne iskrenosti doprinela ženskoj zaboravnosti. Skoro da je bio siguran da kontrolisano šikaniranje ljudi dovodi do većeg poštovanja istih prema strani koja se tako ponaša, iako se iskrenost tako iskazanog poštovanja može dovesti u pitanje. Ponovni susret je otvorio potpuno drugačiju dimenziju njihovog odnosa, mnogo iskreniju i sentimentalniju. Uspele su da se prikažu u drugačijem svetlu i izbrišu neke njegove brzoplete sudove o lakim curama. Imao je priliku da ih sagleda iz drugačijeg ugla, oslobođen pritiska predrasuda iz zajedničke "prošlosti," i novi rastanak dočeka sa potpuno izmenjenim početnim stavom o njima. Te večeri je kod obe zavladao drugačiji senzibilitet, nimalo vulgaran i oslobođen svake prenaglašenosti. To je napravilo razliku, jer su mu dozvolile da zaviri u suštinu njihovog bića i otkrije delić biti sakrivene ispod one opscene površnosti u kojoj su se prethodno prikazale. Tada je zaključio da su i one iznutra podeljene na dva isključiva dela i da sve ovo i za njih predstavlja mnogo više od običnog putovanja. Očigledno je pogrešio kada je, shodno svom iskustvu, pomislio da će se te noći sve svesti na odnos muške sujete i povređenog ženskog dostojanstva. Naprotiv, može se reći da su svi zakopali svoja uzvišena osećanja i potrebe. Dodatni razlog popuštanju je blizina rastanka i nastavak potrage, s obzirom da su svi bili samo u prolazu. "Znaš, dok nisam sreo vas dve, nikada nisam ulazio u odnos sa devojkom dok prethodno ne razmislim o mogućim posledicama", započeo je u jednom trenutku. "A da li si ulazio u odnos sa dve istovremeno, ne razmišljajući o mogućim posledicama?", zapitala je crvenokosa, podsećajući na svoju divlju stranu, kada su se obe nasmejale. "Je li to moguće u svetu iz kojeg dolaziš?", dodala je druga. Izbegao je odgovor na to pitanje, ali nastavio emotivnim tonom, jasno pokazujući nežniju stranu svog karaktera: "Od samog početka ste predstavljale izuzetak u mom životu i zato na vas gledam iz potpuno drugačijeg ugla. Sada kada stojim ovde, pritiska me krivica." Dok je to izgovarao, spuštao je pogled ka podu, ne pronalazeći dovoljno snage da ih pogleda u oči. Kada su povratili spontanost, usmerili su se ka opštim temama njihove generacije. Dotakli su se i umetnosti. Bio je iznenađen njihovim prilično širokim poznavanjem istorije slikarstva. Posebno su istakle velikog majstora Kilmoleđana i njegove vizije stvaranja i umiranja, naročito umetnikovu samokritičnost u diskretnom prikazivanju sopstvenog lika na slici završnog čina. Ostatak rane večeri je protekao u istom raspoloženju. Nastavili su razmenu dobre energije komunikacijom - gotovo o svemu osim o poreklu, tu temu niko nije ozbiljno otvarao. Stekao je utisak da mu nikada ne bi rekle odakle dolaze, pa se ni on nije otkrivao. Jednostavno se ćutalo o tome. Negde pri kraju desio se vrhunac druženja. U naletu emocija, plavuša je usred razgovora prišla mladiću i snažno ga zagrlila, stavljajući mu do znanja da je za kratko vreme prema njemu izgradila mnogo snažnija osećanja nego što je iko mogao da pretpostavi. Teatralno je klonula rukama na muškarčevo telo, pokazujući da se prethodno dugo suzdržavala. Snaga lavine skrivenih ženskih osećanja su probila, najčešće, varljivo mirnu površinu. Čas rastanka se bližio i nije htela da mu ostane "dužna." Karakter i dubina njenog odnosa prema njemu postali su kristalni i nesumnjivi u trenutku kada je počela da lije suze, držeći ga čvrsto poput davljenika. Odavale su je i oči, bistrije i toplije nego pre. Iako se sve odigralo neočekivano, njegova reakcija je, spolja gledano, bila u vidu krajnjeg saosećanja; uzvratio je zagrljajem, pribio se uz nju još više, ne znajući zašto. Onda se, ostajući u istom položaju, malo razabrao i najnežnije prošaputao nekoliko sadržinski nejasnih reči, ali blistavo jasnih po intezitetu emocija i razumevanja koje su prenosile. U toj razabranosti se podseti na podudarno, gotovo zaboravljeno emocionalno stanje u koje je dospeo prilikom početnog upoznavanja sa njom. Verovatno bi u potpunosti nestalo iz sećanja da ga njena iskrenost i nesuzdržanost nisu isprovocirali i ponovo oživeli. Nije mogao znati, niti se bavio time, koliki su udeo u njihovom dotadašnjem odnosu zauzimale sirove fizičke potrebe, a koliko prave emocije - sve do sada kada se uverio da nije sve tako površno. Naprotiv! Bio je to najdivniji i najčistiji trenutak njihovog druženja, iako nisu mogli ni da naslute da se među njima može dogoditi nešto što bi ostavilo jači trag od utiska koji sublimira događaje iz prethodne noći. Taj jači trag je upravo ostavljen pošto ovi izlivi nežnosti stvarno behu dostojniji pamćenja, jer nisu bili plod trenutačnog uzbuđenja već mnogo kompleksnije, dublje pojave koja ostaje urezana i koju nije potrebno imenovati, jer je sama po sebi dovoljno veličanstvena. Drugarica je sve propratila uz nejasan, pomalo ciničan osmeh, bivajući iznenađena i zatečena, ne znajući kako da se postavi. Zato ih je ostavila same, a kada se vratila svi zajedno su izašli i proveli noć u specifičnom ali prijatnom raspoloženju, bez preterivanja u bilo čemu, izbegavajući bučna i prenatrpana mesta. Novi momenti za pamćenje odigrali su se daleko izvan centra dešavanja, agresivne muzike, kockanja, alkohola i svega ostalog. Na nečiji predlog odvezli su se u pustinju, van puteva i gradske arhitekture. Sedeli su na pesku do duboko u noć i vodili otvorene razgovore, dok je vatra u sredini pucketala i jezivo čarobno osvetljavala tri lica, čineći da izgledaju kao zaverenici. Obitavali su oko nemirnih plamenova uz pozadinski utisak da se na istom mestu negde u prošlosti dogodilo nešto slično. Bilo je to druženje ispunjeno trenucima topline, romantike, držanja za ruke, čistim pogledima, ispovestima i iskrenim zagrljajima. Sve se odigravalo u toploj i činilo se beskrajnoj noći koja je negde na vrhuncu druženja ipak počela da gubi bitku sa prvim svitanjem, kao znak da se primakao kraj kratke sage. Vratili su se u grad emocionalno i fizički istrošeni, gde su mu iznenada saopštile da odlaze. To je prihvatio sa mirnoćom čoveka koji je očekivao vest. Oprostili su se dugim i čvrstim zagrljajem, ali frigidno, nekako udaljeni i kao po moranju. Tako su u poslednjem zajedničkom času, neočekivano, iz razloga svojstvenih samo neobjašnjivoj prirodi ljudske duše, opet stavili sebe u ulogu neznanaca i otišli bez osvrtanja. Napolju je bilo osvanulo jutro u celosti.

---

Prenaglašen i isforsiran ali iskren trojni odnos u kome nije bilo povređenih, prirodno je vodio brzom kraju. Takvo racionalno razmišljnje nije ostavljalo mnogo prostora za tugovanje. Tako da je posle rastanka bio prilično ispunjen i stabilan i to ga je držalo neko vreme, a kada je dejstvo prestalo, opet oživeše one emocije. Zapitao se kuda da krene. Kao da mu je boravak u zatvorenom prostoru donosio melanholiju i tugu, pa je uporno pokušavao da ubije bol nalivanjem iz flaše i besciljno lutao bulevarima i ulicama koje su nosile uzbuđenje i zabavu na svakom koraku, ali ne i za njega. Patio je od osećanja kojim ljudska volja ne može upravljati i bio nezainteresovan za sveprisutne primamljive čari, kao i za ostatak sveta, poštujući potrebu da bude sam. Ni provala oblaka mu nije zasmetala. Hodao je opijen natapajući se sve više na kiši, nesvesno pokušavajući da spere bol sa sebe i beše izložen začuđenim pogledima koje je primećivao na periferiji vidnog polja oborenih očiju. Postao je svestan da je u mestu koje slavi greh, gradu koji nema sećanje, jer su svi samo stranci u prolazu, konačno skrenuo pažnju na sebe. Po nečemu se izdvojio, ali ne zbog stajanja na otvorenom pod jakom kišom, već zbog iskrenog i javnog pokazivanja emocija u mestu u kojem je prava retkost sijati ljudskošću. I tako je proveo još jedan dan, a onda odlučio da promeni sobu, ode visoko, otuđi se od svega, oživi sećanje i razmisli, s obzirom da još uvek nije bio spreman da otputuje. Odmor mu je bio preko potreban posle ispunjenih noći i dana, prepunih novih iskustava zaokruženih posebnom i prilično neočekivanom završnicom. U relativno kratkom periodu prošao je putem neverice, straha i potištenosti pa stigao do oduševljenja, od usamljenosti došao do lepote, ali i bede muško ženskih odnosa i na kraju opet ostao sam. To je bilo više nego što je mislio da može podneti. Zbog toga je, naposletku, morao da se izoluje i zagleda u sebe, mada je i u tim trenucima povremeno gledao u vrata, fantazirajući da ona ulazi. Ali vrata više niko nije otvarao i on je čekao uzalud. 

Nemanja Milićević je rodjen u Kruševcu, gde provodi najveći deo godine. Diplomirao na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Nekoliko godina bio zaposlen u svojoj struci, koje se još uvek nije u potpunosti odrekao. Ali u jednom trenutku je prosto odlučio da bude srećan - da čita, piše i putuje. Povremeno je aktivan i u sedmoj andergraund umetnosti. Do sada je učestvovao u snimanju dva kratkometražna filma. Aktivan je i u sferi ekologije na lokalu, gde vodi borbu sa vetrenjačama u lokalnoj birokratiji. Ne favorizuje određenu knjigu, pesmu, film ili boju, jer mu je omiljeno sve ono što ga može izmestiti iz realnosti sa kojom nije u ratu, iako to svojstvo prihvata kao meru dobre umetnosti. Smatra da je najveća prepreka njegovom pisanju prevelika radoznalost, i nestalnost, a ličnom uživanju stalni antagonizam između duhovnog i čulnog. Pisati, za njega je samo drugi oblik osećajnosti, a kada piše "zatvara oči" i zaboravlja svet koji ga okružuje, jer mu to pomaže da pod pero dođe ono što zaista "vidi" a ne ono što mu se nudi i što misli da bi trebalo videti. Prihvata, ali sa dozom rezerve, da lepa književnost zahteva bar malo uzvišene patetike. Ne zanosi se iluzijom da pisane reči imaju moć otkrivanja velikih tajni, jer misli da su one samo dekor, zatalasana površina ispod koje se krije istina koja je, u zavisnosti od snage provokacije, spremna ili nespremna da izroni. Čvrsto veruje da vrednost nečijeg stvaranja može odobriti samo vreme. Roman "Slasna polja" je njegovo prvo delo, objavljeno pod etiketom Književne omladine Srbije. Ovim romanom je zainteresovao i nekoliko stranih izdavačkih kuća. U Sjedinjenim američkim državama ima ugovor o prevodu i objavljivanju romana za America Star Books iz Merilenda, a u Evropi sa United p.c. iz Austrije.